Где се планине сусрећу са историјом

Голија се простире на око 750 квадратних километара, између Ивањице и Новог Пазара, као део динарског планинског ланца. Протеже се тридесетак километара у правцу север—југ, повијена у облику слова Ц, а највиши врх је Јанков камен, 1.833 метра. Име је добио по Сибињанину Јанку, како народна песма зове угарског војсковођу Јаноша Хуњадија, за кога се верује да је на врху оставио камен као знак.

Планина је у септембру 2001. године уписана као резерват биосфере „Голија-Студеница“ — први у Србији који је ушао у УНЕСКО-ов програм Човек и биосфера. На њој извире преко 250 врела, међу њима и реке Моравица и Студеница.

У парку је забележено 1.091 биљна врста, међу њима 117 врста алги и 40 врста маховина — око четвртине укупне флоре Србије на једној планини. Од животиња је пописано 95 врста птица и 22 врсте сисара.

На планини су и четири језера — Кошанинова језера, Дајићко језеро и Небеска суза — као и испоснице Светог Саве из 13. века. На северном ободу резервата, изван новопазарске општине, налази се манастир Студеница из 1196. године, на УНЕСКО-овој листи светске баштине од 1986.

Рогозна се диже југоисточно од Новог Пазара, на потезу према Ибру. Највиши врх је Црни врх, 1.504 метра — готово триста тридесет метара нижи од Голије, али знатно ближи граду: то је масив који се види са сваког видиковца над Новим Пазаром.

За разлику од Голије, Рогозна нема статус резервата ни туристичку инфраструктуру која уз њега иде. Прилаз је сеоским путевима, без обележених стаза и означених видиковаца, па се тура планира унапред и, ако је могуће, са неким ко терен познаје.

Пештер је кречњачка висораван у Санџаку, на висини између 1.150 и 1.492 метра; највиша тачка је Куљарски врх. Највећи део лежи у сјеничкој општини, а одатле се пружа у тутинску и новопазарску — па је, иако се до њеног средишта вози преко сат времена, формално и део новопазарске територије.

У њеном средишту је Пештерско поље, око педесет квадратних километара равнице — највеће поље у Србији и највише на Балкану. Тресетишта и влажне ливаде поља уписане су 1. маја 2006. на Рамсарску листу мочвара од међународног значаја, на површини од 3.455 хектара.

Пештер држи српски температурни рекорд: 26. јануара 2006. у селу Карајукића Бунари измерено је −39 °Ц, чиме је оборен дотадашњи рекорд од −38,4 °Ц из Сјенице 1954. Отуд и надимак „српски Сибир“ — отворена висораван без заклона, у коју се хладан ваздух слива и задржава.

Влажне ливаде су станиште ретких и угрожених биљака, а Пештерско поље је једино гнездилиште еје ливадарке у Србији. Привреда је сточарска: од пештерских оваца долазе сјенички сир, јагњетина и пршут, по којима је крај познат и изван Санџака.

Бања располаже са четрнаест термоминералних извора, чија се температура креће од 15 до 60 степени. Главно врело даје воду од око 54 степена — довољно врућу да се убраја у хипертермалне — са издашношћу од приближно литра у секунди.

Вода је угљокисела, са нешто сумпора и готово неутралном реакцијом; азот чини око 70 одсто запремине гасова, уз благо повишен садржај радона, радијума и уранијума. Укупна минерализација је 1,7 грама по литру.

Изворе су први каптирали Римљани, и бања је била на гласу још у антици. После османског освајања средином 15. века њена популарност је опала, али су Османлије убрзо препознале вредност воде: на остацима римског купатила подигли су два хамама, а нешто даље и караван-сарај. Један од хамама датиран је у 1002. годину по Хиџри, односно 1593/94.

У истом хидрогеотермалном систему је и Рајчиновића бања, са три топла извора од 30, 38 и 42 степена, чија се вода препоручује код тегоба са варењем и метаболизмом.

Долина Рашке је најзгуснутија историјска рута у околини: на двадесетак километара пута налазе се утврђења средњовековне престонице, манастир са фрескама из 13. века и извориште реке по којој је цела област добила име. Све то стаје у једно поподне.

Река која долину прави иста је она која кроз Нови Пазар протиче каналисаним коритом поред градског трга. Узводно је пејзаж отворенији — ливаде, њиве и засеоци на падинама — и пут прати воду скоро целим током.

Најприступачнији поглед пружа се са платоа Ђурђевих ступова, северозападно од центра, одакле се види цела котлина и сплет долина у којима град лежи. Брдо са Петровом црквом, изнад пута према Дежеви, даје нижи али ближи поглед на старо језгро.

Трећи правац је западни, са коса око Старог Раса: одатле се град види издалека, као мрља кровова у дну котлине, са Рогозном у позадини. Ту се иде због предела, не због детаља на градским улицама.

Најкраће туре полазе право из града: успон до Ђурђевих ступова, брдо Петрове цркве и заравни на којима леже утврђења Раса. Све три су кратке по километражи, али стрме, и тереном који није уређен — патике са добрим ђоном и вода су обавезни.

За дужи дан иде се на Голију, где се хода по шумским путевима и пашњацима до преко 1.800 метара. Тамо нема градског превоза: до полазишта се стиже аутомобилом, а онда се хода. Рогозна је ближа, али потпуно неуређена, па је за њу боље поћи са неким ко познаје терен.

Три зелене тачке у центру надовезују се једна на другу: парк унутар тврђавских бедема, шеталиште уз реку Рашку и спортски парк са игралиштима и базеном. Између њих се хода по равном, па је то најлакши начин да се град обиђе без аутомобила.

Река је кроз центар каналисана и прати је уређена стаза, тако да се од тврђаве до спортског парка стиже без изласка на саобраћајнице. То је и најпријатнији део града у летњим поподневима, кад се у котлини накупи врелина.